- They have deployed their weapons! Quick! Engage evasive maneuvers!
- What?
- You, know… when you want to get away!
- What?
Boom.
Ne.
Teorija struna je grana teoretske fizike u razvoju, koja kombinuje kvantnu mehaniku i Generalnu teoriju relativiteta u kvantnu teoriju gravitacije. Strune u teoriji struna su jednodimenzione oscilujuće linije, ali se više ne smatra da imaju fundamentalne važnosti za teoriju, koja takođe može biti formulisana uz pomoć pojmova tačaka ili površina.
Od svog začeća kao model duplih rezonanci koji je definisao snažno reagujuće hadrone kao strune, termin teorija struna se izmenio kako bi uključivao i bilo koju drugu srodnu grupu teorija superstruna koja ih sjedinjava. Jedna zajednička osobina svih ovih teorija je holografski princip. Sama teorija struna može biti formulisana na više različitih načina, sa različitim matematičkim strukturama, i svojim fizičkim okolnostima koje je opisuju. Ali principi koji su zajednički za sve ove prilaze, njihova međusobna logička konzistencija, i linjenica da neke od njih lako prisvajaju standardni model fizike elementarnih čestica, naveli su mnoge fizičare da poveruju da je ova teorija tačan fundamentalni opis prirode. Teorija struna je prvi kandidat za teoriju svega, način na koji bi se opisale sve poznate prirodne sile (gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake interakcije) i materija (kvarkovi i leptoni) u matematički potpunom sistemu.
Mnogi protivnici kritikuju teoriju struna jer još nije donela kvantitativne eksperimentalne rezultate. Kao i svaka druga kvantna teorija gravitacije, smatra se da bi testiranje teorije putem direktnog eksperimenta zahtevalo nedopustivo skupocene inžinjerske podvige. Za sada se ne zna da li postoje solidni dokazi ove teorije.
Teorija struna je interesantna mnogim fizičarima jer zahteva nove matematičke i fizičke ideje kako bi uklopila svoje vrlo različite matematičke formulacije. Jedna od najpermeabilnijih od njih je 11-dimenziona M-teorija, koja zahteva od prostor-vremena da sadrži jedanaest dimenzija, nasuprot uobičajene tri prostorne i jedne vremenske dimenzije. ………..
Nivoi uvećanja:
1. Mikroskopski nivo – Materija
2. Molekularni nivo
3. Atomski nivo – Protoni, neutrini i elektroni
4. Subatomski nivo – Elektron
5. Subatomski nivo – Kvarkovi
6. Nivo struna
Tekst preveden sa Wikipedije.
Za razliku od prethodnih tekstova, ova vest je, verovali ili ne, istinita.
“Uprkos jako lošim izgledima, fizičari koji izučavaju kondenzovanu materiju ostvarili su otkriće koje su mnogi smatrali nemogućim – pronašli su praktičnu upotrebu teorije struna. Početno otkriće napravio je fizičar i kozmolog Juan Maldacena. Njegova teorija tvrdi da je poznati univerzum samo dvodimenzionalna konstrukcija u anti-de-Sitter prostoru, projektovana u tri dimenzije. Ova teorija daje podudarne obrazce crnih rupa i kvantne teorije, podvig koji je izmicao naučnicima več decenijama; ali se ne slaže sa oblikom vreme-prostora u poznatom univerzumu. Međutim, ova teorija daje prognozu termodinamičkih osobina crnih rupa, uključujući indeks viskoznosti viših dimenzija – jednačine koje elegantno i skoro potpuno tačno izračunavaju ponašanje kvark-gluonske plazme i ostalih supertečnosti. Po rečima Jana Zaanena sa Leidenskog Univerziteta, ‘Teorija izračunava tačno ono što vidimo u eksperimentima.’ Nažalost, ta saglasnost ne može potvrditi niti opovrgnuti teoriju struna, ali je ipak pozitivan korak.”
Nije lako ići ovim putem: jedan fizičar koji izučava teoriju kondenzovane materije je rekao, “Trebalo mi je dve godine i dve knjige od po hiljadu strana guste matematike, ali mi je pošlo za rukom da naučim teoriju struna i postao sam u neku ruku opčinjen njome. Kada je stvar vezana za teoriju struna počela da pravi predviđanja u vezi sa superprovodnicima na visokim temperaturama, glavnim osloncem mog rada, ja sam bio jedan od malog broja fizičara koji je bio spreman da to primi.”
Tekst preuzet i (očajno?) preveden sa Slashdot sajta
Neutrino je jedna od elementarnih cestica, kao sto su protoni ili elektroni, sa neuobicajenom nezainteresovanoscu da interreaguje sa okolinom. Svake sekunde trilioni neutrina emitovanih sa Sunca i ostalih zvezda prolaze kroz vase telo kao sacma kroz vazduh, ne uzrokujuci nikakve promene u njemu. Neutrini su toliko neinteraktivni, da bi kroz jednu svetlosnu godinu olova samo 50% ukupne kolicine neutrina reagovalo sa nekom od drugih cestica.
Mozak coveka u svakom trenutku obiluje malim elektricnim impulsima. Kolicinia i brzina tih impulsa mogu se dovesti u srazmeru sa koeficientom inteligencije te osobe: sto je vise impulsa, to je covek inteligentniji.
Inteligentne osobe imaju losu naviku da prebrzo otkrivaju zabavne elemente u univerzumu, bas kao neko ko prica u bioskopu otkrivajuci radnju unapred. Univerzum s druge strane, ne voli da stvari idu neisplaniranim tokom. Takodje ne voli ni ekstreme, mada su mu jako potrebni kao sastavni element. On voli da ublazi svaki ekstrem i dovodi stvari u takav poredak da se oni stalno stvaraju, ali nakon stvaranja potpadaju pod uticaj okoline i poprimaju osobine cestica koje ih okruzuju. Kao sto bi se kamen sa ostrim ivicama zaoblio posle dosta vremena provedenog u brckanju sa svojim drugarima oblutcima na nekoj plazi.
Brzi impulsi u mozgu ljudi natprosecne inteligencije mnogo su osetljiviji. Toliko osetljiviji da interreaguju sa neutrinima. Prolazeci kroz mozak prosecne osobe, neutrini ne cine nikakve promene u njemu, ali prolazeci kroz natprosecno inteligentan mozak, neutrini remete tokove, brzinu i prirodu strujanja impulsa u tom mozgu. Subjektivno, osoba sa mozgom podloznim uticaju neutrino cestica cesto oseca zbunjenost, neusaglasenost sa okolinom, zaboravnost, dezorientisanost i slicne osobine koje se inace pripisuju osobama sa inteligencijom nizom od proseka.
Ovo je jos jedan od fantasticnih sistema samoodrzavanja koje su, reklo bi se, genericki ugradjene u tkanje univerzuma.
Naucno otkrice objavila: Subelementarna novinska agencija
Izvor: moj mozak na Ferveksu u pola tri ujutro
Stvarno se ne secam kad sam ovo pisao. Ocigledno je bilo u nekom cudnom stanju svesti..
“sanjao sam kao neka cudovista koja igraju neku igru kao go samo u 6 dimenzija, i ja ih kao gledam ali vidim samo prve cetiri dimenzije posto jedino njih mogu da pojmim. i ona kao krenu da me napadaju da bacaju neke zube na mene kroz one 2 dimenzije koje ja ne vidim i ja pojma nemam o tome, i pojavljuje se neki taoisticki mudrac koji me brani ali koji se prostire kroz te dve dimenzije koje ja ne vidim i jos 5 nekih iznad koje ne vide ni ta cudovista, tako da ja opet nemam pojma o cemu se radi i samo osecam (od svih tih poremecaja u kontinuumu sto se oni shibaju) da mi molekuli na levoj strani lica bride i probudim se a kad ono lezim na…”
Uhvatim sebe ponekad kako gledam u jednu nepomičnu stvar a razmišljam o nekim drugim, nepovezanim događajima. Učini mi se kao da gledam vreme koje je zaustavljeno, dok ja nisam. Posmatram momente kao što bih posmatrao karike na lancu od bicikla. Opružen i razvučen lanac, lebdi u nekakvoj crnoj izmaglici kakva je tamo gde nema prostora. Gledam napred, gledam nazad, zadržim pogled na jednoj karici pa skoknem na sledeću pa na neku tamo daleku.. Lanac se proteže na obe strane, i ja ne vidim koliko je dugačak. Možda beskonačnost znači, kad je nešto toliko daleko da te prosto mrzi da odeš do kraja i vidiš gde se završava. Gledam u lanac i pomeram pogled levo i desno, listajući događaje. Tamne je boje i dobro je podmazan. Zupčanik bi mogao da predstavlja naš univerzum. Ipak se okreće, a vreme ga vuče, dok ga on savija i usmerava u drugom pravcu. Malo dalje, u istoj ravni, još jedan zupčanik. I on se vrti. Sporije, zato što je veći. Dalje, jedan mali žustri univerzum, i još dalje neki četvrti, jako neobičan. Zakrivljen je u odnosu na ravan. Usmerava lanac na čudan način. Posle njega još jedan van stadarda, pa još jedan, i još mnogo njih. Svaki usmerava vreme pod nekim svojim uglom i komplikuje opšti poredak stvari. Lanac je potpuno izuvrtan, a nije pravljen za to. Ko bi uopšte mogao da podmazuje ovo čudo? I šta bi bila mast?
