Šta je to teorija struna? Nešto sa violinama?

Ne.
Teorija struna je grana teoretske fizike u razvoju, koja kombinuje kvantnu mehaniku i Generalnu teoriju relativiteta u kvantnu teoriju gravitacije. Strune u teoriji struna su jednodimenzione oscilujuće linije, ali se više ne smatra da imaju fundamentalne važnosti za teoriju, koja takođe može biti formulisana uz pomoć pojmova tačaka ili površina.

Od svog začeća kao model duplih rezonanci koji je definisao snažno reagujuće hadrone kao strune, termin teorija struna se izmenio kako bi uključivao i bilo koju drugu srodnu grupu teorija superstruna koja ih sjedinjava. Jedna zajednička osobina svih ovih teorija je holografski princip. Sama teorija struna može biti formulisana na više različitih načina, sa različitim matematičkim strukturama, i svojim fizičkim okolnostima koje je opisuju. Ali principi koji su zajednički za sve ove prilaze, njihova međusobna logička konzistencija, i linjenica da neke od njih lako prisvajaju standardni model fizike elementarnih čestica, naveli su mnoge fizičare da poveruju da je ova teorija tačan fundamentalni opis prirode. Teorija struna je prvi kandidat za teoriju svega, način na koji bi se opisale sve poznate prirodne sile (gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake interakcije) i materija (kvarkovi i leptoni) u matematički potpunom sistemu.

Mnogi protivnici kritikuju teoriju struna jer još nije donela kvantitativne eksperimentalne rezultate. Kao i svaka druga kvantna teorija gravitacije, smatra se da bi testiranje teorije putem direktnog eksperimenta zahtevalo nedopustivo skupocene inžinjerske podvige. Za sada se ne zna da li postoje solidni dokazi ove teorije.

Teorija struna je interesantna mnogim fizičarima jer zahteva nove matematičke i fizičke ideje kako bi uklopila svoje vrlo različite matematičke formulacije. Jedna od najpermeabilnijih od njih je 11-odimenziona M-teorija, koja zahteva od vremeprostora da sadrži jedanaest dimenzija, nasuprot uobičajene tri prostorne i jedne vremenske dimenzije. ………..

Nivoi uvećanja:
1. Mikroskopski nivo – Materija
2. Molekularni nivo
3. Atomski nivo – Protoni, neutrini i elektroni
4. Subatomski nivo – Elektron
5. Subatomski nivo – Kvarkovi
6. Nivo struna
Tekst preveden sa Wikipedije.

Teorija struna predviđa ponašanje Supertečnosti

Za razliku od prethodnih tekstova, ova vest je, verovali ili ne, istinita.

„Uprkos jako lošim izgledima, fizičari koji izučavaju kondenzovanu materiju ostvarili su otkriće koje su mnogi smatrali nemogućim – pronašli su praktičnu upotrebu teorije struna. Početno otkriće napravio je fizičar i kozmolog Juan Maldacena. Njegova teorija tvrdi da je poznati univerzum samo dvodimenzionalna konstrukcija u anti-de-Sitter prostoru, projektovana u tri dimenzije. Ova teorija daje podudarne obrazce crnih rupa i kvantne teorije, podvig koji je izmicao naučnicima več decenijama; ali se ne slaže sa oblikom vreme-prostora u poznatom univerzumu. Međutim, ova teorija daje prognozu termodinamičkih osobina crnih rupa, uključujući indeks viskoznosti viših dimenzija – jednačine koje elegantno i skoro potpuno tačno izračunavaju ponašanje kvark-gluonske plazme i ostalih supertečnosti. Po rečima Jana Zaanena sa Leidenskog Univerziteta, ‘Teorija izračunava tačno ono što vidimo u eksperimentima.’ Nažalost, ta saglasnost ne može potvrditi niti opovrgnuti teoriju struna, ali je ipak pozitivan korak.“

Nije lako ići ovim putem: jedan fizičar koji izučava teoriju kondenzovane materije je rekao, „Trebalo mi je dve godine i dve knjige od po hiljadu strana guste matematike, ali mi je pošlo za rukom da naučim teoriju struna i postao sam u neku ruku opčinjen njome. Kada je stvar vezana za teoriju struna počela da pravi predviđanja u vezi sa superprovodnicima na visokim temperaturama, glavnim osloncem mog rada, ja sam bio jedan od malog broja fizičara koji je bio spreman da to primi.“

Tekst preuzet i (očajno?) preveden sa Slashdot sajta

Kako se svemir brani od pametnjakovica

Neutrino je jedna od elementarnih cestica, kao sto su protoni ili elektroni, sa neuobicajenom nezainteresovanoscu da interreaguje sa okolinom. Svake sekunde trilioni neutrina emitovanih sa Sunca i ostalih zvezda prolaze kroz vase telo kao sacma kroz vazduh, ne uzrokujuci nikakve promene u njemu. Neutrini su toliko neinteraktivni, da bi kroz jednu svetlosnu godinu olova samo 50% ukupne kolicine neutrina reagovalo sa nekom od drugih cestica.

Mozak coveka u svakom trenutku obiluje malim elektricnim impulsima. Kolicinia i brzina tih impulsa mogu se dovesti u srazmeru sa koeficientom inteligencije te osobe: sto je vise impulsa, to je covek inteligentniji.

Inteligentne osobe imaju losu naviku da prebrzo otkrivaju zabavne elemente u univerzumu, bas kao neko ko prica u bioskopu otkrivajuci radnju unapred. Univerzum s druge strane, ne voli da stvari idu neisplaniranim tokom. Takodje ne voli ni ekstreme, mada su mu jako potrebni kao sastavni element. On voli da ublazi svaki ekstrem i dovodi stvari u takav poredak da se oni stalno stvaraju, ali nakon stvaranja potpadaju pod uticaj okoline i poprimaju osobine cestica koje ih okruzuju. Kao sto bi se kamen sa ostrim ivicama zaoblio posle dosta vremena provedenog u brckanju sa svojim drugarima oblutcima na nekoj plazi.

Brzi impulsi u mozgu ljudi natprosecne inteligencije mnogo su osetljiviji. Toliko osetljiviji da interreaguju sa neutrinima. Prolazeci kroz mozak prosecne osobe, neutrini ne cine nikakve promene u njemu, ali prolazeci kroz natprosecno inteligentan mozak, neutrini remete tokove, brzinu i prirodu strujanja impulsa u tom mozgu. Subjektivno, osoba sa mozgom podloznim uticaju neutrino cestica cesto oseca zbunjenost, neusaglasenost sa okolinom, zaboravnost, dezorientisanost i slicne osobine koje se inace pripisuju osobama sa inteligencijom nizom od proseka.

Ovo je jos jedan od fantasticnih sistema samoodrzavanja koje su, reklo bi se, genericki ugradjene u tkanje univerzuma.

Naucno otkrice objavila: Subelementarna novinska agencija
Izvor: moj mozak na Ferveksu u pola tri ujutro

ovo NIsam sanjao

Stvarno se ne secam kad sam ovo pisao. Ocigledno je bilo u nekom cudnom stanju svesti..

“sanjao sam kao neka cudovista koja igraju neku igru kao go samo u 6 dimenzija, i ja ih kao gledam ali vidim samo prve cetiri dimenzije posto jedino njih mogu da pojmim. i ona kao krenu da me napadaju da bacaju neke zube na mene kroz one 2 dimenzije koje ja ne vidim i ja pojma nemam o tome, i pojavljuje se neki taoisticki mudrac koji me brani ali koji se prostire kroz te dve dimenzije koje ja ne vidim i jos 5 nekih iznad koje ne vide ni ta cudovista, tako da ja opet nemam pojma o cemu se radi i samo osecam (od svih tih poremecaja u kontinuumu sto se oni shibaju) da mi molekuli na levoj strani lica bride i probudim se a kad ono lezim na…”

Matematika?

Uhvatim sebe ponekad kako gledam u jednu nepomičnu stvar a razmišljam o nekim drugim, nepovezanim događajima. Učini mi se kao da gledam vreme koje je zaustavljeno, dok ja nisam. Posmatram momente kao što bih posmatrao karike na lancu od bicikla. Opružen i razvučen lanac, lebdi u nekakvoj crnoj izmaglici kakva je tamo gde nema prostora. Gledam napred, gledam nazad, zadržim pogled na jednoj karici pa skoknem na sledeću pa na neku tamo daleku.. Lanac se proteže na obe strane, i ja ne vidim koliko je dugačak. Možda beskonačnost znači, kad je nešto toliko daleko da te prosto mrzi da odeš do kraja i vidiš gde se završava. Gledam u lanac i pomeram pogled levo i desno, listajući događaje. Tamne je boje i dobro je podmazan. Zupčanik bi mogao da predstavlja naš univerzum. Ipak se okreće, a vreme ga vuče, dok ga on savija i usmerava u drugom pravcu. Malo dalje, u istoj ravni, još jedan zupčanik. I on se vrti. Sporije, zato što je veći. Dalje, jedan mali žustri univerzum, i još dalje neki četvrti, jako neobičan. Zakrivljen je u odnosu na ravan. Usmerava lanac na čudan način. Posle njega još jedan van stadarda, pa još jedan, i još mnogo njih. Svaki usmerava vreme pod nekim svojim uglom i komplikuje opšti poredak stvari. Lanac je potpuno izuvrtan, a nije pravljen za to. Ko bi uopšte mogao da podmazuje ovo čudo? I šta bi bila mast?

Bajka o Risti, svemirskom brodu na čudan pogon; part tu

Nekog drugog dana, Rista je dobio fantastičnu ideju da napravi žurku i pozove samog sebe, i to nekoliko puta. Ne, nije Rista bio narcisoidan i egocentričan, već je voleo da eksperimentiše sa kontinuumom i multiverzumima i posle zapisuje rezultate, kao što bi neki kuvar eksperimentisao sa jelima od piletine i govedine u nekoliko različitih tiganja istovremeno.

I tako je Rista zakazao vreme i prostor, pa mu je čak palo na pamet da to može i bukvalno da uradi, ali je trenutno bio nestrpljiv da krene da poziva samog sebe u goste, pa je tu ideju ostavio za malo kasnije. Mesto održavanja žurke bilo je naravno Ristino rodno brodogradilište, a zvanice su bili (osim njega samog, koga je odlučio da zove Rista 0) trideset i dve Riste udaljene na rastuće rastućim razmacima po logaritamskoj krivoj kroz vreme. Ohooo, pa najstariji Rista, Rista 32, imao je skoro šest miliona godina, i sutra je slavio rođendan. To jest za oko pet ipo miliona godina i jedan dan. Taj Rista, Rista 32, bio je pozvan kao specijalan gost, i zato mu je Rista, Rista 0, odredio specijalno mesto u čelu brodogradilišta.

Sve zvanice pristigle su tačno na vreme, i Risti, Risti 0, bilo je drago da kroz eone nije izgubio svoju staru odliku tačnosti. Prvo je došao Rista 1, a u trenutku kada ga je Rista 0 pozdravio na vratima, kontinuum se malo trgnuo, promeškoljio i vratio u svoje normalno opušteno stanje. To nije bilo ništa specijalno naravno, i dešavalo se svaki put kad je Rista (ovaj put klasa Rista a ne neka instanca, kako je to on voleo da zamišlja) negde jako žurio, pa je uz svo jurišanje kroz prostor, jednom nogom, to jest jednim motorom, zagazio i kroz vreme. Sledeći Rista koji je došao, Rista 2, bio je poprilično oduševljen prizorom dve svoje ličnosti na tako malom prostoru, kako se to govorilo u davnim vremenima. Ovog puta kontinuum se malo više štrecnuo, malo poskočio i promrdao sve svoje produžetke, a tri Riste su se već toliko glasno smejali da se orio ceo lokalni kompleks brodogradilišta. Pustili su čak i muziku, i to vegetarijanski progresivni grind-core, jedan od miliona Ristinih omiljenih muzičkih pravaca. A dolazak Riste 3 bio je propraćen toliko jakim potresima kontinuuma da je sama svetlost oko njih odbijala da postoji na nekoliko odvojenih trenutaka. Svi su pomislili da je domaćin Rista, Rista 0, u stvari uključio stroboskop, ali pošto je ta naprava pripadala nekom totalno drugom muzičkom ambijentu, svi su se opet tako glasno nasmejali da je stari kapetan, na drugom kraju brodogradilišnog kompleksa osetio kako ga golica klozetska šolja na kojoj je sedeo i kakio. Da, stari kapetan je voleo te praistorijske klozete. Nego, da se vratimo na Ristinu žurku. Četvorica Risti bili su baš otvorili prvu flašu kompresovanog tečnog hiper-benzina, kada se na vratima, tačno na vreme (u stvari tačno na vratima i u pravo vreme) pojavio Rista 4. Ljudi moji! Kakvo je to ludilo bilo! Kontinuum se tako napregao, da je za malo pukao na više delova. Stvorilo se tako mnogo kvantnih fluktuacija i međusobnih dimenzionih presecanja, da su jadni fotoni totalno izgubili pojam o vremenu, i skroz zaboravili koliko dugo treba da žive. Razleteli su se na sve strane i ofarbali u tako mnogo različitih boja da je Rista 0 stvano pomislio da je neko uključio light-show. Čak su se i komšije bunile kako je i sam multiverzum pobrljavio i počeo da se izliva iz svojih okvira, kao tečni kristal u naprslom displeju kalkulatora. Dolasci svakog sledećeg Riste, tako su sve jače i jače protresali samo postojanje svesti i samu svest o postojanju, da je najstariji Rista, Rista 32 ušavši na vrata zatekao svoja trideset i dva mlađa drugara totalno rasturene od kontinuumskih turbulencija i treštene pijane od hiper-benzina. Tu se skalalo, lupalo, pevalo, cepali su se fotoni, fuzirali neutrini, mrsile superstrune, toliko mnogo i toliko glasno da je stari mudri Rista32 pomislio da se nalazi na nekom antičkom seljačkom vašaru. To je bila, ljudi moji, totalna ludnica. Rista 14 se toliko bio napio da je žvakao komad crne rupe. Rista 16 je tu pored njega ležao potrbuške na podu i njusio jedan mali calabi-yau prostor dok mu je ono što se kod svemirskog broda naziva kosom visilo u pravcu crne rupe u ustima Riste 14. Rista 19 je sa Ristom 6 pevao obrasce Lijeve algebre a Rista 7 je čak lebdeo po neo-euklidovskom hiper-prostoru držeci flašu hiper-benzina u levom džepu. Rista 32, čim je to video, odmah je ugasio muziku, ispustio svu atmosferu, svetlost, slobodne kvarkove i pokidane superstrune iz prostorije, lupio Risti 0 dva šamara da ga osvesti, i odmah mu naredio da pokupi govanca iz ćoska. „Eee deco, deco“, uzdahnuo je najstariji Rista, „samo kad bi ste znali koliko sam Kasarp Ikileva morao da ugasim na putu do ovde!“. „Jao Risto 32, stvano si sila!“ Reče rista 0, „pa ja sam skroz zaboravio da uključim sub-kontinuumalnu zaštitu polja van brodogradilišta. Mora da smo napravili opasnu zavrzlamu.“. „Da!“, pojavio se iznenada sedi kapetan, „ali sam zato ja dobio fantastičnu ideju!“ ushićeno je vikao stari svemirski vuk mašući rolnom toalet papira, „Od sada vise neću morati da nosim novine svaki put kad idem da kakim! Ostaviću jedne novine u bakinoj mašini za skidanje buđji i naštelovaću joj skalu na negativne vrednosti. Tako ću svaki put imati sutrašnje novine!“ „Ehee stari kapetane, pa ti si stvarno totalno blesav!“, uzviknuo je Rista 0 i ponovo uključio vegetarijanski progresivni grind-core otvorivši još jednu flašu tečnog hiper-benzina, postavivši starog mudrog Ristu 32 u čelo brodogradilišta, i nasuvši starom kapetanu jednu rakijicu od kruške, koju je ovaj izuzetno voleo.

Tako su se svi veselili do duboko u noć, i sutra ujutro ih je sve bolela glava, osim Ristu 32, on je jedini imao ugrađene nulifikatore mamurluka, na pogon belog luka i crne kafe.