Piramida lanaca i automatskog oružja

Sanjao sam strašno mnogo stvari noćas. Probudio se, i onda opet zaspao. Ponovo sam krenuo da sanjam i to jednu relativno neprijatnu scenu.

U nekom tamno zelenom zamku sam. Visoka prostorija sa nekim starim drvenim stolom proteže se skoro 10 metara u vis. Ja sedim za tim stolom. Zidovi su od pravougaonih blokova kamena. Sa vrata ulazi jedan čiča, i za njime baba. Čiča nosi na sebi, nekim čudom gravitacije, ogromnu konstrukciju tetraedarskog oblika od pušaka, bazuka, sličnog automatskog oružja i lanaca! Obličje je izgledalo kao kostur piramide, dok je na svakom ćošku malo štrčalo po neko od oružja. Nekakav čudan užas me je zahvatio. Apsolutno neshvatljiv način na koji je to oružje održavalo čvrstu konstrukciju u tom položaju navelo me da se začudim kako ta konstrukcija vezana lancem za stomak tog čiče visi naopako! Ka plafonu! Lanac je bio dugačak jedno šest metara, dok su ivice te „piramide“ bile malo duže od tri. Psihološka strana tog bezumlja, koja je trebala da predstavlja nešto kao veliku zatvoreničku kuglu koja se ljudima vezuje za nogu ako žive na divljem zapadu i prezivaju se Dalton, bila mi je u apsolutno nejasnoj vezi sa rečju „spomenica“. A fizički, ova monstruoza od objekta pratila je jadnog čiču kao vašarski balon sa helijummom. Baba je išla iza njega i nešto pričala. visoko negde pet ili sest metara iznad poda bio je malecki kockasti prozorcic. jedino osvetljenje u prostoriji. shvatio sam da je scena verovatno previse bizarna i nemoguca da bude stvarnost. rekao sam sebi „ovo nije moguice ja ovo sanjam“ i bio sam u pravu. „ne zelim dedu i babu i oruizje“ i oni su nestali“ ne zelim zlo bice koje me gleda iza vrata“ i ono je nestalo, dok sam tek tada poceo da razaznajem oblicje koje ranije nisam primetio. podsetilaa me na crvenkapu , sa crnom kapuljacom i zlim mrakom ispod nje. mozda sam video i korpicu sa pitaj-boga cime. ne zelim ove zidove“ nasstaivco sam ja“ i zleim dream turning. tu sam se prisetio tehnike za modifikaciju lucnidnih snova i svog drugara kome sam je objasnjavao pre koju nedelju. krenuo sam cistom voljom da vrtim zidove prostorije obrnuto od smera kazaljke. promenio sam strukturu zidova u limene, a boja se promenila u crvenu. tako sam ostao sa utiskom da se nalazim u praznom rezervoaru spejs satla. ali soba je nastacvila da se vrti. nisam mogao da je zaustavim. nasao sam se u necemu sto je licilo na valjak od brzine okretanja i bilo je metalic sivo. poceo sam da cujem neki jak pistavi zvuk, slican onome kad se astralno projektujes. shvatajuci da sam ocigledno preforsirao svoj lucidni san, za prvi put kad sam probao da ga menjam san je nestao u crnoj daljini u vidu te prostorije koja se odmice od mene i sve vise tamni. probudium se i gledam po sobi. razmisljam o piramidalno-oruzarno-lancanom uzasu koji sam sanjao ali ne shvatam od kojih elementata secanja se to sklopilo na takav nacin. setim se kriski jabuka pomorandzi limuna i banane za koje ni u ludilu ne bih predpostagivo kako su izgl;edale ako ih ne vidim pre nego sto ih ubacim u mikser.. Setim se i Sun Stealera iz knjige Revelation Space. Hmm, mozda ponovo sanjam oruzijo-lancani tetrapak. Mozda odlepim kao Nagorny… Hm… Mislim da je Soldat imao svog udela…

Nedavni san, februar 08

Takođe pun grešaka u kucanju ali bez dorađivanja. Čitate ga onako kako je meni izlazio iz prstiju tog oduševljenog jutra.

“kao nan ekoj sam livadi mozda nanekoj planini i sve je nekajesen i braon suvo zbunje i bitka transformersa i ima ih gomila nisu obracali panju na mene a mogao sam da se setam izmejdu njih i da me ne povede. i bile su 2 grupe jedni zeleni ko konkstruktikoni drugi ljubicasti verovatno deseptikoni i svi su izgledali odprilike isto i bili iste felicine malo vece od coveka i trajala bje tuca a oni su se kao neki krili iza zbunja ili delova brda pa da iskoce u pravom trenutku njih stotine. i jedan je pao na ledja mislim zeleni i ispustao zvuke robotske ali kao kada motor turira a nije se culo onaj zvuk od transformacije…
mislim da je mozda pre bilo nesto sa autobusom kao da smo sedeli u autobusu ja i jos nekoliko zelenih i nekoliko ljubicastih ali se ne secam mozda i nije”

Nedavni san, januar 08

Ima dosta grešaka u kucanju i relativno je nejasno, ali sam se suzdržao od editovanja kako bih sačuvao autentičnost.

“trebalo je da idem na maskembal sa vsesnom pa nisam imao u sta da se maskiram nego sam imao samo neki glupi sesir koji sam nasao i nisam imao nista drugo da se maskiram

imao sam onaj moj mali simens m55 i bio sam u nekoj kuci a tja simens je bio jos manji i imao je kao antena da mu se izvuce i na vrhu nesto kao veiliki displej kao dlan

bio sam u nekoj kuci gde su nekoliko ljudi hteli da se upucaju ali nisu hteli odmah nego su prvo teli nesto svoje da odlgume svako svoje kao svako svoju uglogu i svi su se kreili u mraku i ja sam se isto krio iimao pistilolj neki sa burencetom ko sloedz hamer ali mali i malo budjaviji i hteo sam da se branim ko krene na neme

bio sam u svojoj sobi go i nesto je bilo zakaceno na kabl i ukljuceno u precoblju a ja sam ga dovukao u sobu i zatvorio vrata pa je kabl bio ispod i video sam da se pomera kabl i odskrionuo a ono roboti grbavi veliki iz peti element i dolaze i kazu da hoce da udju u sobu da me stite ja sam reko da me stite tu isperd jel imam privatnos tinemogu da udju usobu”

Naučnik gura svoju zvezdu..

Sanjao sam kako neki uvrnuti, brilijantni naučnik, verovatno duge bele raščupane kose, gura svoju staru veliku zvezdu, koja je skoro na izmaku svojih gorivnih elemenata, ka nekoj manjoj, mladoj zvezdi koja još ni pola svog vodonika nije sjedinila u helijum. Način na koji je taj naučnik, čiji lik nisam ni video već samo osećao njegovo postojanje, gurao svoju zvezdu bio je totalno nepoznat. Ta stara tamno ljubičasta džinovska zvezda, taj gargantuonski titan sa nezamislivo teškim gvozdenim jezgrom i još nešto malo ugljenika i kiseonika u sjedinjavanju, počinjala je da zahvata svojom ludačkom gravitacijom mladu, svetlo plavu sićušnu i laganu zvezdu. Tako je produžavala svoj život. To je bio jedini način.

Ka spirali oko velike zvezde, u nijansama plavog gasa kao neki uvijeni potok, materija je krenula da curi ka tom super-džinu gladnom za laganim elementima, koji zavisi u potpunosti od novih zaliha fuzionog goriva pre nego što se ohladi, kolabira u samog sebe i zastrašujuće eksplodira razbacujuci svoju utrobu svuda po prostoru, nadjačavajući sjaj čitave svoje galaksije u fantastičnom prasku supernove. Tada sam se probudio i ugasio video predavanje profesora Filipenka.