Malo kontemplacije

Posle čitanja četrdesetak strana quick reference vodiča kroz javu, i još jednog irc razgovora sa prijateljem (u kojem mi on iskreno priznaje da ima želju da napiše članak „Gde mi je bila pamet kada sam odlučio da programiram?“) zbunjen sam i neodlučan za nijansu manje nego pre čitave moždane oluje koja je odgovorna za pisanje ovih postova.

Zaključio sam da veliki deo jave mogu da zgutam na brzinu, ali će mi uz to trebati nekoliko velikih gutljaja voćnog soka, u vidu prijateljske pomoći, saveta i upućivanja ka raznim izvorima informacija, samo da se ne bih ugušio pri samom gutanju. Kako će moj želudac reagovati na zadati zalogaj, ostaje pitanje budućnosti (ili prošlosti, ako ovo čitate recimo 2010 godine).

Zašto programirati…

..kada je lepše tući sebe po licu rđavim lancima?

Pitanje koje se ponekad (a ponekad i uvek) pojavljuje u krugovima obilato nadarenih, pretežno mršavih, entuzijasta sa čudnim bradicama, sandalama i šašavim frizurama.

Ova retro-neo-post-moderno-futuristicka vrsta hipika, mahom altruista i budista, ima svoja talasanja u pogledu pogleda na svoj posao – pogramiranje, čija demistifikacija i popularizacija teče sporo i neopaženo u našim predelima, poput trave koja raste kad niko ne gleda.

Neki poznavaoci ove materije tvrde da je potrebno oko desetak godina da bi se savladale veštine koje su neophodne. Petar Norvig je jedan od njih, a ovo su njegovi sa(l)veti -> http://norvig.com/21-days.html#sc.