Šraf

Bio jednom jedan šašav lik Šraf, i imao je posao. Ne baš neki fascinantan posao ali solidan u smislu… pa recimo da nije bio uopšte solidan. Poprilično dosadan beše taj njegov posao. Radio je na jednoj velikoj mašini, moćnoj, glasnoj, zastrašujućoj i masnoj, a spektar delatnosti prostirao mu se od ultra-dosadnjičaste do infra-zatupljujuće. Elem, Šraf, dovitljiv i razigran kakav je bio, pronalazio je načine da svoje radno vreme ispuni kvalitetnije. Ponekad pružajući razne vrste zabave, Mašina, koja je obično radila sa 20% svog kapaciteta, bila je potencijalni izvor astrofizičkih fenomena. U toku praznog hoda, dok su određeni moduli čekali na neke druge, Šhraf je zadavao Mašhini krajnje zastrašujuće komande. U prvo vreme je proizvodio malene crne rupe i vežbajući se u gađanju, ubacivao ljuske od bundevinih semenki u njih.
A onda su ga oteli vanzemaljci i spakovali mu mozak u kompjuter svemirskog broda. Čiča Miča, i gotova priča.

Piramida lanaca i automatskog oružja

Sanjao sam strašno mnogo stvari noćas. Probudio se, i onda opet zaspao. Ponovo sam krenuo da sanjam i to jednu relativno neprijatnu scenu.

U nekom tamno zelenom zamku sam. Visoka prostorija sa nekim starim drvenim stolom proteže se skoro 10 metara u vis. Ja sedim za tim stolom. Zidovi su od pravougaonih blokova kamena. Sa vrata ulazi jedan čiča, i za njime baba. Čiča nosi na sebi, nekim čudom gravitacije, ogromnu konstrukciju tetraedarskog oblika od pušaka, bazuka, sličnog automatskog oružja i lanaca! Obličje je izgledalo kao kostur piramide, dok je na svakom ćošku malo štrčalo po neko od oružja. Nekakav čudan užas me je zahvatio. Apsolutno neshvatljiv način na koji je to oružje održavalo čvrstu konstrukciju u tom položaju navelo me da se začudim kako ta konstrukcija vezana lancem za stomak tog čiče visi naopako! Ka plafonu! Lanac je bio dugačak jedno šest metara, dok su ivice te „piramide“ bile malo duže od tri. Psihološka strana tog bezumlja, koja je trebala da predstavlja nešto kao veliku zatvoreničku kuglu koja se ljudima vezuje za nogu ako žive na divljem zapadu i prezivaju se Dalton, bila mi je u apsolutno nejasnoj vezi sa rečju „spomenica“. A fizički, ova monstruoza od objekta pratila je jadnog čiču kao vašarski balon sa helijummom. Baba je išla iza njega i nešto pričala. visoko negde pet ili sest metara iznad poda bio je malecki kockasti prozorcic. jedino osvetljenje u prostoriji. shvatio sam da je scena verovatno previse bizarna i nemoguca da bude stvarnost. rekao sam sebi „ovo nije moguice ja ovo sanjam“ i bio sam u pravu. „ne zelim dedu i babu i oruizje“ i oni su nestali“ ne zelim zlo bice koje me gleda iza vrata“ i ono je nestalo, dok sam tek tada poceo da razaznajem oblicje koje ranije nisam primetio. podsetilaa me na crvenkapu , sa crnom kapuljacom i zlim mrakom ispod nje. mozda sam video i korpicu sa pitaj-boga cime. ne zelim ove zidove“ nasstaivco sam ja“ i zleim dream turning. tu sam se prisetio tehnike za modifikaciju lucnidnih snova i svog drugara kome sam je objasnjavao pre koju nedelju. krenuo sam cistom voljom da vrtim zidove prostorije obrnuto od smera kazaljke. promenio sam strukturu zidova u limene, a boja se promenila u crvenu. tako sam ostao sa utiskom da se nalazim u praznom rezervoaru spejs satla. ali soba je nastacvila da se vrti. nisam mogao da je zaustavim. nasao sam se u necemu sto je licilo na valjak od brzine okretanja i bilo je metalic sivo. poceo sam da cujem neki jak pistavi zvuk, slican onome kad se astralno projektujes. shvatajuci da sam ocigledno preforsirao svoj lucidni san, za prvi put kad sam probao da ga menjam san je nestao u crnoj daljini u vidu te prostorije koja se odmice od mene i sve vise tamni. probudium se i gledam po sobi. razmisljam o piramidalno-oruzarno-lancanom uzasu koji sam sanjao ali ne shvatam od kojih elementata secanja se to sklopilo na takav nacin. setim se kriski jabuka pomorandzi limuna i banane za koje ni u ludilu ne bih predpostagivo kako su izgl;edale ako ih ne vidim pre nego sto ih ubacim u mikser.. Setim se i Sun Stealera iz knjige Revelation Space. Hmm, mozda ponovo sanjam oruzijo-lancani tetrapak. Mozda odlepim kao Nagorny… Hm… Mislim da je Soldat imao svog udela…

Mozak mu je… od silikona!

…reče Čarls, posle čega je Rebeka pomislila „Kao i moje sise! Zar to nije čudno!“. Zapanjeni par Smorivudskih zvezda stajao je blenući u poluprovidno biće od metala, plastike i stakla, koje je šetalo bulevarom Sutona dok su okolni prolaznici vrištali u panici bežeći od čudne kreature. Mali Rajko je sve to gledao srčući gusti šejk od šljiva na slamčicu. Za trenutak mu je palo na pamet da ponudi spodobu šejkom, ali se brzo predomislio jel nije bio preterano veilkodušan. Umesto toga, viknuo je: „Ej! Vidi ti se cerebrum majmune!“ i zavrljačio ostatak vrućo-kučeta ka njemu. Reminidžamini, kako je bilo njegovo ime, okrenuo se uz pomoć svojih porculanskih kukova i upitao Rajka: „A zašto si me namerno pomešao sa sisarom? Pa zar ne vidiš da ne koristim koske za lomljenje ljudskih lobanja?“. Mali Rajko se našao zatečen, i odabravši kratko ćutanje kao mudru alternativu pokušaju privlačenja pažnje, srknuo je crni šejk brišući svoj slinavi nos. „Hoćeš malo motornog ulja?“, upitao je Rajko neznanca nudeći mu čašu i nadajući se da će ga zavarati zbog očigledne sličnosti šejka sa pomenutim uljem, što zbog izgleda a što i zbog ukusa. „Slušaj mali, nerviraš me i iskoristiću belančevine iz tvog mozga za svoj sledeći obrok ako nastaviš tako! Da li želiš da balaviš pevajući narodnjake do kraja života a!?“, zapretio je uvređeni stranac. „A-ha uhvatio sam te!“, viknuo je Rajko pobedonosno, „U mozgu nema belančevina glupane, ja ovo samo sanjam!“. Jednim pokretom svoje leve noge dotakao je svoje desno uvo gurnuvši je kroz mali skriveni procep u dimenzijama koji se nalazio u njegovom džepu, pritisnuo je POWER dugme i sa zadovoljstvom shvatio da je potpuno budan, upisujući „POPRAVITI DELTA INDUKTOR“ u svoj dnevni raspored za danas, odmah posle predavanja iz molekularne neurobiologije koje treba da drži u podne.

(Inspiracija od članka Microchip Mimics a Brain With 200,000 Neurons sa Slešdota)

Naučnik gura svoju zvezdu..

Sanjao sam kako neki uvrnuti, brilijantni naučnik, verovatno duge bele raščupane kose, gura svoju staru veliku zvezdu, koja je skoro na izmaku svojih gorivnih elemenata, ka nekoj manjoj, mladoj zvezdi koja još ni pola svog vodonika nije sjedinila u helijum. Način na koji je taj naučnik, čiji lik nisam ni video već samo osećao njegovo postojanje, gurao svoju zvezdu bio je totalno nepoznat. Ta stara tamno ljubičasta džinovska zvezda, taj gargantuonski titan sa nezamislivo teškim gvozdenim jezgrom i još nešto malo ugljenika i kiseonika u sjedinjavanju, počinjala je da zahvata svojom ludačkom gravitacijom mladu, svetlo plavu sićušnu i laganu zvezdu. Tako je produžavala svoj život. To je bio jedini način.

Ka spirali oko velike zvezde, u nijansama plavog gasa kao neki uvijeni potok, materija je krenula da curi ka tom super-džinu gladnom za laganim elementima, koji zavisi u potpunosti od novih zaliha fuzionog goriva pre nego što se ohladi, kolabira u samog sebe i zastrašujuće eksplodira razbacujuci svoju utrobu svuda po prostoru, nadjačavajući sjaj čitave svoje galaksije u fantastičnom prasku supernove. Tada sam se probudio i ugasio video predavanje profesora Filipenka.