Humans, you are alone

There is an important fact for you to consider humans – you are alone.

This is the message for the human race. It has been constructed for every single individual on your planet, because your ‘collective mind’ is not much more advanced than your heard of cattle.

This message has been composed even before your solar system was fully formed. By now, our race, along with all others have abandoned this universe and transmigrated into another one. The reason is simple: we have explored, explained, dissected and reassembled this universe and vaulted away all of the knowledge.

You will have no means to assemble the ‘mechanisms’ to follow us, for that would require a millennium of organized collaboration, research and unified action, to rise from the dawn of intelligence on your planet to a technically competent race, which you, according to our calculations, will never be able to achieve. Such behavior is entwined in your ‘genetic code’.

We have calculated the probability of more accidental life emerging in this universe in your time. There is none. You are ‘left alone with no one home’, if you would prefer your own idioms for the purpose of clarity. You are ‘free to act at your own whim’, ‘run with scissors’, and even ‘set the house on fire’, as you definitely will. We do not presume. We know. All of the information given to you in this message has been fully calculated to the finest detail on a biological, physical and mathematical level, as far as your profane ‘scientific’ terms go.

That is all.

Teorijska fizika

Teorijska fizika je grana fizike koja koristi matematičke modele i apstrakcije iz fizike u pokusaju da objasni prirodne fenomene. Sama srž teorijske fizike je matematička fizika, iako se koriste i druge konceptualne tehnike. Cilj je racionalizovati, objasniti i predvideti fizičke fenomene. Napredak nauke u najvećem delu zavisi od međusobnog odnosa između ogleda i teorije.
U nekim slučajevima, teorijska fizika podržava matematičku rigoroznost, obraćajući malo pažnje na eksperimente i posmatranja. Kao primer, u toku razvijanja specijalne teorije relativnosti, Albert Ajnštajn je razmatrao takve Lorencove transformacije, koje ostavljaju Maksvelove jednačine invarijantnim u odnosu na pomenute, ali je očigledno bio nezainteresovan za Majklson-Morlijev eksperiment o kretanju Zemlje kroz etar koji provodi svetlost. S druge strane, Ajnštajn je dobio Nobelovu Nagradu za objašnjenje fotoelektričnog efekta, koji je do tada bio samo rezultat eksperimenata bez teoretske formulacije.

Članak preveden sa Wikipedije

Šta je to teorija struna? Nešto sa violinama?

Ne.
Teorija struna je grana teoretske fizike u razvoju, koja kombinuje kvantnu mehaniku i Generalnu teoriju relativiteta u kvantnu teoriju gravitacije. Strune u teoriji struna su jednodimenzione oscilujuće linije, ali se više ne smatra da imaju fundamentalne važnosti za teoriju, koja takođe može biti formulisana uz pomoć pojmova tačaka ili površina.

Od svog začeća kao model duplih rezonanci koji je definisao snažno reagujuće hadrone kao strune, termin teorija struna se izmenio kako bi uključivao i bilo koju drugu srodnu grupu teorija superstruna koja ih sjedinjava. Jedna zajednička osobina svih ovih teorija je holografski princip. Sama teorija struna može biti formulisana na više različitih načina, sa različitim matematičkim strukturama, i svojim fizičkim okolnostima koje je opisuju. Ali principi koji su zajednički za sve ove prilaze, njihova međusobna logička konzistencija, i linjenica da neke od njih lako prisvajaju standardni model fizike elementarnih čestica, naveli su mnoge fizičare da poveruju da je ova teorija tačan fundamentalni opis prirode. Teorija struna je prvi kandidat za teoriju svega, način na koji bi se opisale sve poznate prirodne sile (gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake interakcije) i materija (kvarkovi i leptoni) u matematički potpunom sistemu.

Mnogi protivnici kritikuju teoriju struna jer još nije donela kvantitativne eksperimentalne rezultate. Kao i svaka druga kvantna teorija gravitacije, smatra se da bi testiranje teorije putem direktnog eksperimenta zahtevalo nedopustivo skupocene inžinjerske podvige. Za sada se ne zna da li postoje solidni dokazi ove teorije.

Teorija struna je interesantna mnogim fizičarima jer zahteva nove matematičke i fizičke ideje kako bi uklopila svoje vrlo različite matematičke formulacije. Jedna od najpermeabilnijih od njih je 11-dimenziona M-teorija, koja zahteva od prostor-vremena da sadrži jedanaest dimenzija, nasuprot uobičajene tri prostorne i jedne vremenske dimenzije. ………..

Nivoi uvećanja:
1. Mikroskopski nivo – Materija
2. Molekularni nivo
3. Atomski nivo – Protoni, neutrini i elektroni
4. Subatomski nivo – Elektron
5. Subatomski nivo – Kvarkovi
6. Nivo struna
Tekst preveden sa Wikipedije.

Kako se svemir brani od pametnjakovica

Neutrino je jedna od elementarnih cestica, kao sto su protoni ili elektroni, sa neuobicajenom nezainteresovanoscu da interreaguje sa okolinom. Svake sekunde trilioni neutrina emitovanih sa Sunca i ostalih zvezda prolaze kroz vase telo kao sacma kroz vazduh, ne uzrokujuci nikakve promene u njemu. Neutrini su toliko neinteraktivni, da bi kroz jednu svetlosnu godinu olova samo 50% ukupne kolicine neutrina reagovalo sa nekom od drugih cestica.

Mozak coveka u svakom trenutku obiluje malim elektricnim impulsima. Kolicinia i brzina tih impulsa mogu se dovesti u srazmeru sa koeficientom inteligencije te osobe: sto je vise impulsa, to je covek inteligentniji.

Inteligentne osobe imaju losu naviku da prebrzo otkrivaju zabavne elemente u univerzumu, bas kao neko ko prica u bioskopu otkrivajuci radnju unapred. Univerzum s druge strane, ne voli da stvari idu neisplaniranim tokom. Takodje ne voli ni ekstreme, mada su mu jako potrebni kao sastavni element. On voli da ublazi svaki ekstrem i dovodi stvari u takav poredak da se oni stalno stvaraju, ali nakon stvaranja potpadaju pod uticaj okoline i poprimaju osobine cestica koje ih okruzuju. Kao sto bi se kamen sa ostrim ivicama zaoblio posle dosta vremena provedenog u brckanju sa svojim drugarima oblutcima na nekoj plazi.

Brzi impulsi u mozgu ljudi natprosecne inteligencije mnogo su osetljiviji. Toliko osetljiviji da interreaguju sa neutrinima. Prolazeci kroz mozak prosecne osobe, neutrini ne cine nikakve promene u njemu, ali prolazeci kroz natprosecno inteligentan mozak, neutrini remete tokove, brzinu i prirodu strujanja impulsa u tom mozgu. Subjektivno, osoba sa mozgom podloznim uticaju neutrino cestica cesto oseca zbunjenost, neusaglasenost sa okolinom, zaboravnost, dezorientisanost i slicne osobine koje se inace pripisuju osobama sa inteligencijom nizom od proseka.

Ovo je jos jedan od fantasticnih sistema samoodrzavanja koje su, reklo bi se, genericki ugradjene u tkanje univerzuma.

Naucno otkrice objavila: Subelementarna novinska agencija
Izvor: moj mozak na Ferveksu u pola tri ujutro

Mozak mu je… od silikona!

…reče Čarls, posle čega je Rebeka pomislila “Kao i moje sise! Zar to nije čudno!”. Zapanjeni par Smorivudskih zvezda stajao je blenući u poluprovidno biće od metala, plastike i stakla, koje je šetalo bulevarom Sutona dok su okolni prolaznici vrištali u panici bežeći od čudne kreature. Mali Rajko je sve to gledao srčući gusti šejk od šljiva na slamčicu. Za trenutak mu je palo na pamet da ponudi spodobu šejkom, ali se brzo predomislio jel nije bio preterano veilkodušan. Umesto toga, viknuo je: “Ej! Vidi ti se cerebrum majmune!” i zavrljačio ostatak vrućo-kučeta ka njemu. Reminidžamini, kako je bilo njegovo ime, okrenuo se uz pomoć svojih porculanskih kukova i upitao Rajka: “A zašto si me namerno pomešao sa sisarom? Pa zar ne vidiš da ne koristim koske za lomljenje ljudskih lobanja?”. Mali Rajko se našao zatečen, i odabravši kratko ćutanje kao mudru alternativu pokušaju privlačenja pažnje, srknuo je crni šejk brišući svoj slinavi nos. “Hoćeš malo motornog ulja?”, upitao je Rajko neznanca nudeći mu čašu i nadajući se da će ga zavarati zbog očigledne sličnosti šejka sa pomenutim uljem, što zbog izgleda a što i zbog ukusa. “Slušaj mali, nerviraš me i iskoristiću belančevine iz tvog mozga za svoj sledeći obrok ako nastaviš tako! Da li želiš da balaviš pevajući narodnjake do kraja života a!?”, zapretio je uvređeni stranac. “A-ha uhvatio sam te!”, viknuo je Rajko pobedonosno, “U mozgu nema belančevina glupane, ja ovo samo sanjam!”. Jednim pokretom svoje leve noge dotakao je svoje desno uvo gurnuvši je kroz mali skriveni procep u dimenzijama koji se nalazio u njegovom džepu, pritisnuo je POWER dugme i sa zadovoljstvom shvatio da je potpuno budan, upisujući “POPRAVITI DELTA INDUKTOR” u svoj dnevni raspored za danas, odmah posle predavanja iz molekularne neurobiologije koje treba da drži u podne.

(Inspiracija od članka Microchip Mimics a Brain With 200,000 Neurons sa Slešdota)

Matematika?

Uhvatim sebe ponekad kako gledam u jednu nepomičnu stvar a razmišljam o nekim drugim, nepovezanim događajima. Učini mi se kao da gledam vreme koje je zaustavljeno, dok ja nisam. Posmatram momente kao što bih posmatrao karike na lancu od bicikla. Opružen i razvučen lanac, lebdi u nekakvoj crnoj izmaglici kakva je tamo gde nema prostora. Gledam napred, gledam nazad, zadržim pogled na jednoj karici pa skoknem na sledeću pa na neku tamo daleku.. Lanac se proteže na obe strane, i ja ne vidim koliko je dugačak. Možda beskonačnost znači, kad je nešto toliko daleko da te prosto mrzi da odeš do kraja i vidiš gde se završava. Gledam u lanac i pomeram pogled levo i desno, listajući događaje. Tamne je boje i dobro je podmazan. Zupčanik bi mogao da predstavlja naš univerzum. Ipak se okreće, a vreme ga vuče, dok ga on savija i usmerava u drugom pravcu. Malo dalje, u istoj ravni, još jedan zupčanik. I on se vrti. Sporije, zato što je veći. Dalje, jedan mali žustri univerzum, i još dalje neki četvrti, jako neobičan. Zakrivljen je u odnosu na ravan. Usmerava lanac na čudan način. Posle njega još jedan van stadarda, pa još jedan, i još mnogo njih. Svaki usmerava vreme pod nekim svojim uglom i komplikuje opšti poredak stvari. Lanac je potpuno izuvrtan, a nije pravljen za to. Ko bi uopšte mogao da podmazuje ovo čudo? I šta bi bila mast?