Šta je to teorija struna? Nešto sa violinama?

Ne.
Teorija struna je grana teoretske fizike u razvoju, koja kombinuje kvantnu mehaniku i Generalnu teoriju relativiteta u kvantnu teoriju gravitacije. Strune u teoriji struna su jednodimenzione oscilujuće linije, ali se više ne smatra da imaju fundamentalne važnosti za teoriju, koja takođe može biti formulisana uz pomoć pojmova tačaka ili površina.

Od svog začeća kao model duplih rezonanci koji je definisao snažno reagujuće hadrone kao strune, termin teorija struna se izmenio kako bi uključivao i bilo koju drugu srodnu grupu teorija superstruna koja ih sjedinjava. Jedna zajednička osobina svih ovih teorija je holografski princip. Sama teorija struna može biti formulisana na više različitih načina, sa različitim matematičkim strukturama, i svojim fizičkim okolnostima koje je opisuju. Ali principi koji su zajednički za sve ove prilaze, njihova međusobna logička konzistencija, i linjenica da neke od njih lako prisvajaju standardni model fizike elementarnih čestica, naveli su mnoge fizičare da poveruju da je ova teorija tačan fundamentalni opis prirode. Teorija struna je prvi kandidat za teoriju svega, način na koji bi se opisale sve poznate prirodne sile (gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake interakcije) i materija (kvarkovi i leptoni) u matematički potpunom sistemu.

Mnogi protivnici kritikuju teoriju struna jer još nije donela kvantitativne eksperimentalne rezultate. Kao i svaka druga kvantna teorija gravitacije, smatra se da bi testiranje teorije putem direktnog eksperimenta zahtevalo nedopustivo skupocene inžinjerske podvige. Za sada se ne zna da li postoje solidni dokazi ove teorije.

Teorija struna je interesantna mnogim fizičarima jer zahteva nove matematičke i fizičke ideje kako bi uklopila svoje vrlo različite matematičke formulacije. Jedna od najpermeabilnijih od njih je 11-odimenziona M-teorija, koja zahteva od vremeprostora da sadrži jedanaest dimenzija, nasuprot uobičajene tri prostorne i jedne vremenske dimenzije. ………..

Nivoi uvećanja:
1. Mikroskopski nivo – Materija
2. Molekularni nivo
3. Atomski nivo – Protoni, neutrini i elektroni
4. Subatomski nivo – Elektron
5. Subatomski nivo – Kvarkovi
6. Nivo struna
Tekst preveden sa Wikipedije.

Kako se svemir brani od pametnjakovica

Neutrino je jedna od elementarnih cestica, kao sto su protoni ili elektroni, sa neuobicajenom nezainteresovanoscu da interreaguje sa okolinom. Svake sekunde trilioni neutrina emitovanih sa Sunca i ostalih zvezda prolaze kroz vase telo kao sacma kroz vazduh, ne uzrokujuci nikakve promene u njemu. Neutrini su toliko neinteraktivni, da bi kroz jednu svetlosnu godinu olova samo 50% ukupne kolicine neutrina reagovalo sa nekom od drugih cestica.

Mozak coveka u svakom trenutku obiluje malim elektricnim impulsima. Kolicinia i brzina tih impulsa mogu se dovesti u srazmeru sa koeficientom inteligencije te osobe: sto je vise impulsa, to je covek inteligentniji.

Inteligentne osobe imaju losu naviku da prebrzo otkrivaju zabavne elemente u univerzumu, bas kao neko ko prica u bioskopu otkrivajuci radnju unapred. Univerzum s druge strane, ne voli da stvari idu neisplaniranim tokom. Takodje ne voli ni ekstreme, mada su mu jako potrebni kao sastavni element. On voli da ublazi svaki ekstrem i dovodi stvari u takav poredak da se oni stalno stvaraju, ali nakon stvaranja potpadaju pod uticaj okoline i poprimaju osobine cestica koje ih okruzuju. Kao sto bi se kamen sa ostrim ivicama zaoblio posle dosta vremena provedenog u brckanju sa svojim drugarima oblutcima na nekoj plazi.

Brzi impulsi u mozgu ljudi natprosecne inteligencije mnogo su osetljiviji. Toliko osetljiviji da interreaguju sa neutrinima. Prolazeci kroz mozak prosecne osobe, neutrini ne cine nikakve promene u njemu, ali prolazeci kroz natprosecno inteligentan mozak, neutrini remete tokove, brzinu i prirodu strujanja impulsa u tom mozgu. Subjektivno, osoba sa mozgom podloznim uticaju neutrino cestica cesto oseca zbunjenost, neusaglasenost sa okolinom, zaboravnost, dezorientisanost i slicne osobine koje se inace pripisuju osobama sa inteligencijom nizom od proseka.

Ovo je jos jedan od fantasticnih sistema samoodrzavanja koje su, reklo bi se, genericki ugradjene u tkanje univerzuma.

Naucno otkrice objavila: Subelementarna novinska agencija
Izvor: moj mozak na Ferveksu u pola tri ujutro

Mozak mu je… od silikona!

…reče Čarls, posle čega je Rebeka pomislila „Kao i moje sise! Zar to nije čudno!“. Zapanjeni par Smorivudskih zvezda stajao je blenući u poluprovidno biće od metala, plastike i stakla, koje je šetalo bulevarom Sutona dok su okolni prolaznici vrištali u panici bežeći od čudne kreature. Mali Rajko je sve to gledao srčući gusti šejk od šljiva na slamčicu. Za trenutak mu je palo na pamet da ponudi spodobu šejkom, ali se brzo predomislio jel nije bio preterano veilkodušan. Umesto toga, viknuo je: „Ej! Vidi ti se cerebrum majmune!“ i zavrljačio ostatak vrućo-kučeta ka njemu. Reminidžamini, kako je bilo njegovo ime, okrenuo se uz pomoć svojih porculanskih kukova i upitao Rajka: „A zašto si me namerno pomešao sa sisarom? Pa zar ne vidiš da ne koristim koske za lomljenje ljudskih lobanja?“. Mali Rajko se našao zatečen, i odabravši kratko ćutanje kao mudru alternativu pokušaju privlačenja pažnje, srknuo je crni šejk brišući svoj slinavi nos. „Hoćeš malo motornog ulja?“, upitao je Rajko neznanca nudeći mu čašu i nadajući se da će ga zavarati zbog očigledne sličnosti šejka sa pomenutim uljem, što zbog izgleda a što i zbog ukusa. „Slušaj mali, nerviraš me i iskoristiću belančevine iz tvog mozga za svoj sledeći obrok ako nastaviš tako! Da li želiš da balaviš pevajući narodnjake do kraja života a!?“, zapretio je uvređeni stranac. „A-ha uhvatio sam te!“, viknuo je Rajko pobedonosno, „U mozgu nema belančevina glupane, ja ovo samo sanjam!“. Jednim pokretom svoje leve noge dotakao je svoje desno uvo gurnuvši je kroz mali skriveni procep u dimenzijama koji se nalazio u njegovom džepu, pritisnuo je POWER dugme i sa zadovoljstvom shvatio da je potpuno budan, upisujući „POPRAVITI DELTA INDUKTOR“ u svoj dnevni raspored za danas, odmah posle predavanja iz molekularne neurobiologije koje treba da drži u podne.

(Inspiracija od članka Microchip Mimics a Brain With 200,000 Neurons sa Slešdota)

Matematika?

Uhvatim sebe ponekad kako gledam u jednu nepomičnu stvar a razmišljam o nekim drugim, nepovezanim događajima. Učini mi se kao da gledam vreme koje je zaustavljeno, dok ja nisam. Posmatram momente kao što bih posmatrao karike na lancu od bicikla. Opružen i razvučen lanac, lebdi u nekakvoj crnoj izmaglici kakva je tamo gde nema prostora. Gledam napred, gledam nazad, zadržim pogled na jednoj karici pa skoknem na sledeću pa na neku tamo daleku.. Lanac se proteže na obe strane, i ja ne vidim koliko je dugačak. Možda beskonačnost znači, kad je nešto toliko daleko da te prosto mrzi da odeš do kraja i vidiš gde se završava. Gledam u lanac i pomeram pogled levo i desno, listajući događaje. Tamne je boje i dobro je podmazan. Zupčanik bi mogao da predstavlja naš univerzum. Ipak se okreće, a vreme ga vuče, dok ga on savija i usmerava u drugom pravcu. Malo dalje, u istoj ravni, još jedan zupčanik. I on se vrti. Sporije, zato što je veći. Dalje, jedan mali žustri univerzum, i još dalje neki četvrti, jako neobičan. Zakrivljen je u odnosu na ravan. Usmerava lanac na čudan način. Posle njega još jedan van stadarda, pa još jedan, i još mnogo njih. Svaki usmerava vreme pod nekim svojim uglom i komplikuje opšti poredak stvari. Lanac je potpuno izuvrtan, a nije pravljen za to. Ko bi uopšte mogao da podmazuje ovo čudo? I šta bi bila mast?

Misli sa terase

Da bi nešto bilo ultimativno, mora konstantno da se menja.

Da, samo to. Eto to sam smatrao dovoljno važnom rečenicom da zaslužuje svoj post. Čak i svoj page, blog, i mnogo mnogo više… Elaboracija na temu će doći uskoro..

Tražim time-out od univerzuma

U desetinama, možda čak i stotinama obaveza koje sam svojom nemogućnošću da odbijem, ili brzopletim predlaganjem nakačio sebi na kundak, pronašao sam određene mudre reči nekih ljudi, koji su vrlo dobro upućeni u problematiq modernog kompjuteraša i količinu njegovih dnevnih obaveza. (edit: Više o tome kasnije, očigledno sam počeo da divergiram sa teme i pre nego što sam počeo da elaboriram o njoj samoj.. Šta ću takav sam Vam ja :)

Ljubopitljivost i znatiželja dovele su me do stanja gde postoji jako malo tema na koje nemam odgovor, a čak i kada ga nemam, navika da se koristim modernim sredstvima informisanja i svojim, možda preforsirano razvijanim rezonovanjem, navodi me da uvek nađem način da makar predpostavim šta će odgovor biti, tj. kako će se određen zadatak odraditi.

Sve to je ljudima iz moje okoline podsvesno ubacilo, po mene jako nepovoljnu, sliku u kojoj ja odgovaram na sva pitanja, imam savet sa zvaki problem, umem da uradim bilo koji posao, imam vremena da pomognem svakome i uvek nudim svoju pomoć kad nekome zaškripi.

E do mojega.

Posledice ovakve iskrivljene slike o mojoj, u suštini razigranoj i nedisciplinovanoj ličnosti, donele su mi problem koji se ukratko može opisati kao negodovanje moje okoline, svaki put kada ja pokušam da odbijem zadatak, a koji bi se mogao opisati jednom od svojih tipičnih manifestacija – „A što si smrad takav?“ . To je pitanje na koje ja nemam adekvatan odgovor, i koje u mojoj glavi pravi, ponovo netačnu, sliku da ja stvarno i jesam smrad (ili neki sličan deskriptivni sinonim koji počinje na slovo „p“).

Želeo bih da znam, na osnovu ovog kratkog uvoda u problematiq o kojoj će najverovatnije biti još dosta postova na Bakračima, koliko Vas ima koji imate sličan ili isti problem kao ja. Voleo bih da čujem Vaše mišljenje o ovome, i možda koji savet.

Do daljeg verbalnog dijareisanja

Vaš indi (jeste, malim početnim..)