Matematika?

Uhvatim sebe ponekad kako gledam u jednu nepomičnu stvar a razmišljam o nekim drugim, nepovezanim događajima. Učini mi se kao da gledam vreme koje je zaustavljeno, dok ja nisam. Posmatram momente kao što bih posmatrao karike na lancu od bicikla. Opružen i razvučen lanac, lebdi u nekakvoj crnoj izmaglici kakva je tamo gde nema prostora. Gledam napred, gledam nazad, zadržim pogled na jednoj karici pa skoknem na sledeću pa na neku tamo daleku.. Lanac se proteže na obe strane, i ja ne vidim koliko je dugačak. Možda beskonačnost znači, kad je nešto toliko daleko da te prosto mrzi da odeš do kraja i vidiš gde se završava. Gledam u lanac i pomeram pogled levo i desno, listajući događaje. Tamne je boje i dobro je podmazan. Zupčanik bi mogao da predstavlja naš univerzum. Ipak se okreće, a vreme ga vuče, dok ga on savija i usmerava u drugom pravcu. Malo dalje, u istoj ravni, još jedan zupčanik. I on se vrti. Sporije, zato što je veći. Dalje, jedan mali žustri univerzum, i još dalje neki četvrti, jako neobičan. Zakrivljen je u odnosu na ravan. Usmerava lanac na čudan način. Posle njega još jedan van stadarda, pa još jedan, i još mnogo njih. Svaki usmerava vreme pod nekim svojim uglom i komplikuje opšti poredak stvari. Lanac je potpuno izuvrtan, a nije pravljen za to. Ko bi uopšte mogao da podmazuje ovo čudo? I šta bi bila mast?

Deep peace

Divergencije misli, uobičajene kao i uvek, dovele su me do poimanja mog sekundarnog iskorišćavanja osećanja. Sam pojam reciklaže odnosi se na ponavljanje kruga. Životnog procesa, da budem tako smeo. Divergiram i sa objašnjenjima, znam, ali ne brinite svestan sam toga, vraćamo se na kolosek.

U jednoj tački tokom njegovog života, on – umetnik, doživeo je određena osećanja. Prožet njima u potpunosti, sa veličanstveno funkcionalnim ventilom – muzikom, napravio je pesmu. Iskoristio je svoja osećanja, onako kako je želeo. Ima puno pravo da ih ponovo iskoristi slušajući tu pesmu. A onda, treptajem svoje velikodušne ličnosti, ili trzajem izazvanim potrebom za drušvenim raspozavanjem, slavom ili novcem, omogućio je meni da iskusim taj otisak njegovih osećanja u tonovima. Beskrajno sam mu zahvalan na tome.

Zahvalan sam i osobi koja je izdefinisala samu umetnost kao slobodnu za interpretaciju. Definicija bez koje bih ja sada duvao u praznu kesu i oralno konzumirao fekalije. Svestan sam da su sve interpretacije individualne, i zahvalan sam Vama što imate interesovanja za moju.

Ne tako često, osetim potrebu da negde ostavim neki trag. Ako ne delom, onda rečima. Ako ne direktno, onda makar posredno.

Duboki mir koji sam osetio, ovog četvrtka posle podne, verovatno je jedno od Njegovih osećanja. Duboki mir i beskonačna, beskonačna depresija. U svojoj pesmi, on nas uči da je u redu plakati. U redu je osloniti se na drugog. U redu je krvariti po svima i kriti se u krevetu od svih. Fantastičan solo modernog rok instrumenta, prava mala simfonija na električnoj gitari, odvaja me od mlina ličnosti – civilizacije. Odnosi me na nedaleku planinu. Prikazuje mi slike savršeno jednobojnog neba koje bih iskoristio za samu definiciju reči sivo. Pušta mi klipove bistre vode koja teče preko kamenja. Zavarava me da osećam hladnu rosu na licu. Ambivalentnost koju posedujem podseća me da je ovo samo sedmoipominutno putovanje u mene samog. I dok sve to odlazi od nas, taj zid zvuka, isprepletan sa mirnom melodijom na akustičnoj gitari i tihim klokotom potočića, javljaju se simptomi samoće. Samovoljno odabrane samoće započete usled prevelikog opterećenja iz spoljašnjeg sveta. Pomućeni razum samom sebi izgleda sasvim čist, i kao takav besno uzvikuje „PATNJA!!!“ terajući nezahvalne entitete od sebe. Biti čovek! Prognati svu samoživost!

Drobeća mašinerija zvuka iznenada se smiruje, stišava, i lagano ustupa mesto sledećoj pesmi na albumu. Sledećem klupku šarene vunice. Raznorodnih, raznolikih, egzotičnih i svakodnevnih osećanja.

Ponekad osećam ponos, kopajući po svojim dubinama, upoređujući ih sa njegovim, poistovećujući njihove delove, i znajući da sam nekad, makar delimično u zabludi..

Recenzija pesme „Deep Peace“, genija Devina Townsenda, sa albuma „Terria“ iz dve hiljade i prve godine.