Divergencije misli, uobičajene kao i uvek, dovele su me do poimanja mog sekundarnog iskorišćavanja osećanja. Sam pojam reciklaže odnosi se na ponavljanje kruga. Životnog procesa, da budem tako smeo. Divergiram i sa objašnjenjima, znam, ali ne brinite svestan sam toga, vraćamo se na kolosek.
U jednoj tački tokom njegovog života, on - umetnik, doživeo je određena osećanja. Prožet njima u potpunosti, sa veličanstveno funkcionalnim ventilom - muzikom, napravio je pesmu. Iskoristio je svoja osećanja, onako kako je želeo. Ima puno pravo da ih ponovo iskoristi slušajući tu pesmu. A onda, treptajem svoje velikodušne ličnosti, ili trzajem izazvanim potrebom za drušvenim raspozavanjem, slavom ili novcem, omogućio je meni da iskusim taj otisak njegovih osećanja u tonovima. Beskrajno sam mu zahvalan na tome.
Zahvalan sam i osobi koja je izdefinisala samu umetnost kao slobodnu za interpretaciju. Definicija bez koje bih ja sada duvao u praznu kesu i oralno konzumirao fekalije. Svestan sam da su sve interpretacije individualne, i zahvalan sam Vama što imate interesovanja za moju.
Ne tako često, osetim potrebu da negde ostavim neki trag. Ako ne delom, onda rečima. Ako ne direktno, onda makar posredno.
Duboki mir koji sam osetio, ovog četvrtka posle podne, verovatno je jedno od Njegovih osećanja. Duboki mir i beskonačna, beskonačna depresija. U svojoj pesmi, on nas uči da je u redu plakati. U redu je osloniti se na drugog. U redu je krvariti po svima i kriti se u krevetu od svih. Fantastičan solo modernog rok instrumenta, prava mala simfonija na električnoj gitari, odvaja me od mlina ličnosti - civilizacije. Odnosi me na nedaleku planinu. Prikazuje mi slike savršeno jednobojnog neba koje bih iskoristio za samu definiciju reči sivo. Pušta mi klipove bistre vode koja teče preko kamenja. Zavarava me da osećam hladnu rosu na licu. Ambivalentnost koju posedujem podseća me da je ovo samo sedmoipominutno putovanje u mene samog. I dok sve to odlazi od nas, taj zid zvuka, isprepletan sa mirnom melodijom na akustičnoj gitari i tihim klokotom potočića, javljaju se simptomi samoće. Samovoljno odabrane samoće započete usled prevelikog opterećenja iz spoljašnjeg sveta. Pomućeni razum samom sebi izgleda sasvim čist, i kao takav besno uzvikuje “PATNJA!!!” terajući nezahvalne entitete od sebe. Biti čovek! Prognati svu samoživost!
Drobeća mašinerija zvuka iznenada se smiruje, stišava, i lagano ustupa mesto sledećoj pesmi na albumu. Sledećem klupku šarene vunice. Raznorodnih, raznolikih, egzotičnih i svakodnevnih osećanja.
Ponekad osećam ponos, kopajući po svojim dubinama, upoređujući ih sa njegovim, poistovećujući njihove delove, i znajući da sam nekad, makar delimično u zabludi..
Recenzija pesme “Deep Peace”, genija Devina Townsenda, sa albuma “Terria” iz dve hiljade i prve godine.
